REPETITIO MATER STUDIORUM EST?

Генерације родитеља још одавно пре наше понављају исту грешку. Као излаз из тешке ситуације у којој се налазе постављају недостижне циљеве својој деци гледајући их као  једино преостало решење. Захтевају од седмогодишњака да раде оно за шта нису способни у жељи да им ти мајушни људи донесу изненадан профит. Тако је у Лакташе, мало месту поред Бања Луке, познато и по томе што је Милорад Додик у њему рођен, на аудицију Пинкових звездица одржану пре неколико месеци, према проценама једне од мајки која се тамо нашла с својом ћерком, дошло више од хиљаду учесника и још најмање толико њихових родитеља у жељи да баш њихово дете постане будућа богата звезда. Велика већина њих није прошла у наредни круг. Остали су, како та иста мајка додаје, уплакани и видно погођени претрпљеним неуспехом.преузимање (3)

Једна нешто другачија прича има исти завршетак. Мала девојчица, балерина, појавила се на приредби која је организована крајем године за родитеље с двема исплетеним кикама на глави. Наиме, мајка ју је дотерала како би изгледала лепо на приредби после које се детенце расплакало. Она је имала само две кике док су њене другарице, колегинице од по седам или осам година, имале професионално направљене фризуре. Њихови родитељи су од деце покушали да направе одрасле људе, фарбајући им нокте, водећи их код козметичара, шминкера… А чему све то? Само да би њихово дете било запажено и пробило се негде даље.

Међутим, оваква заинтересованост и пожртвованост родитеља не представља никакву реткост. Према бројним проценама у Србији постоје стотине различитих спортских клубова у које родитељи доводе свакодневно хиљаде основаца на тренинге, заједничке и оне специјалне, по правилу додатно плаћене, индивидуалне, како би свом детету омогућили да постане славни фудбалер, кошаркаш, или већ нешто друго, потпуно је свеједно шта. Док хиљаде неуспешних спортиста, балерина, певача и разних других покушавају да постану бољи, да науче да буду лепи и популарни, вежбајући наступ, дикцију, држање, свега неколико стотина деце иде у Архимедес. Родитељима је изгледа много лакше да прихвате да њихов наследник неће постати славан математичар, електроинжењер или програмер, али се зато с одустајањем од овог другог, наизглед уноснијег пута, не мире баш тако лако.

11774576_1447104088949728_359485721_n

У неком моменту, врло често средином седмог или осмог разреда, већина дотадашњих скривених звезда остану да буду само лоши ученици. Мали број њих постане првак Европе, света, најбољи тенисер, кошаркаш, џудиста… Она неколицина, не верујем више од њих неколико стотина, буду најбоља на свету. Међутим, некако по правилу не буду они само добри спортисти или популарни певачи, већ и много још тога другог. Осталих много, хиљаде, могу се похвалити једноставно ничим.

Њихови родитељи им нису рекли да је школа важна када је то било потребно. Тренери су им рекли да треба да више шутирају лопту. Није им речено да треба да уче и буду ђаци за пример, већ су убеђивани да је једино битно снаћи се у животу. Тако су они поносно веровали да ће бити богати, хвалили се тиме нису штребери, а на крају осмог разреда уписали школе које нису никада желели.

Наша популација досадашњих првака одједном је постала утучена. У разним београдским школама је хиљаду деце почело да мрзи још више музичко и ликовно јер им, како сами кажу, то никада неће бити потребно. Нада, коју су полагали у други разред и више стручних предмета које би, било би очекивано, требало да воле, је исто тако нестала као и њихова жеља за учењем. Овакве генерације углавном заврше школовање током којег стекну бројне укоре и казне различитих школских већа и комисија.

А шта раде за то време амбициозни родитељи? С вере у то да је њихово дете најбоље прелазе на веру у то да је оно добар човек. Приоритети се нагло мењају, циљеви постају преко ноћи, објективно речено недеље или месеца, знатно нижи и скромнији. Сада се oсвeшћене маме и тате сећају Архимедеса у које свог сина нису одвели, или природе и друштва које због неке пробе или снимања њихова деца нису научила. Вероватно им буде жао. Тада се у њима јављају оне друге амбиције. Опробали су се у глуми, спорту, певању, али им је академски пут остао нерешена енигма. Међутим, њега још брже него претходне одбацују задржавши се на пуком понављању детету да треба да учи.

Оно навикло на пређашња правила чека да време прође, трпи још пар година „смарање“ родитеља верујући да ће му пунолетство донети нешто ново, другачије, да ће му донети слободу. Тај дан када деца постају самостални људи се увек прослави свечано, да би сутрашњица била потпуно непромењена. Пар година касније, сада већ људи стварају своје породице, а њиховим родитељима од очекиваног богатства остаје само инат. И то какав инат? Не желе да се помире с грешкама које су сами направили. Не желе да кажу свима да је школа била важна, да је учитељица била управу. Подржавају лењост сопствене деце која започињу круг испочетка. И опет.

Овако лошу генерацију смењује још гора, још необразованија, лења, простија. Од богатих вредних и способних сељака почетком педесетих, преко добре средње класе наредних деценија, па лоше радничке, двадесет први век смо започели с надом коју је друга деценија изгледа потпуно избрисала.

Не сагледавамо сопствену грешку. Сваки пут је намерно правимо, уверавајући се да ће овога пута онај исти стари, доказано погрешан пут, сада неким чудом бити прави. Било би лепо да се освестимо и схватимо да свако од нас није рођен да постане Новак Ђоковић, Милорад Чавић или већ неко трећи, али свакако велики део нас може да постане макар солидан инжењер, лекар, фармацеут, правник или економиста, само ако почне да учи на време.

Б.Ш.

Advertisements

(NE)obrazovanje

Svi su već čuli da je srpsko obrazovanje u teškim problemima, da nema para, motivacije, da se država ne bavi dovoljno obrazovanjem, kako smo po pismenosti na dnu evropskih lestvica, kako imamo najmanji broj doktora nauka u Evropi, kako mnogi beže iz zemlje da bi dobili bolje obrazovanje, i kasnije naravno posao. Ti problemi su prisutni tu još od kraja prošlog veka, gde mentalitet i nezainteresovanost, kako studenata, kako profesora zbog manjka finansija i dalje dominiraju školovanjem. Zastarelost i neefikasnost sistema školovanja prouzrokovana nedostatkom para je jedan od razloga zašto mi ne možemo da napredujemo kao država. Naši najbolji mladi eksperti napuštaju zemlju već na fakultetu, a na kraju se nikada ni ne vrate. Zašto?

Pa sve počinje od vrtića, mesta u kojem obrazovanje svakog individualca počinje… Naravno već se tu javlja prvi problem, njih nema dovoljno za svu decu, a čak i tamo gde ih ima su ili preskupi, ili nedostižni za neke koji na primer žive dosta daleko i uopšte ne mogu da dovode svoju decu do njega svaki dan, jer prosto nemaju mogućnosti (uglavnom zbog troškova putovanja, ili radnog vremena roditelja). To je otišlo do te krajnosti da kada dete hoćeš da upišeš u vrtić tebi je potrebna neka debela veza, dojava ili naravno pare, i sve to komplikuje stvari još više. Oni koji nemaju para, veza ili ostalog će se namučiti, da bi na kraju našli svom detetu mesto. Zar pravo na vrtić ne treba da bude pravo svake porodice i pravo svakog deteta? Kako da rešimo problem da svako dete uspe da dobije podjednaku šansu kao ostala deca od samog početka njihovog obrazovanja? Toliko smo propali da se desio čak i veliki skandal gde su u vrtiću “Dečija radost” u Pančevu one koji će upisati vrtić odredjivali lutrijom!? I to preko sistema bodovanjaпреузимање i slučajnog izvlačenja! (http://rtvpancevo.rs/Vesti/Lokal/lutrijom-do-mesta-u-vrtiu.html) Velika je nesreća  što već od tako rane mladosti oni klasifikuju decu i liše ih jednakih šansi. Očigledno je tačno da su pare jedan od najbitnijih faktora u svačijem obrazovanju, iako bi to trebalo da bude nešto što je besplatno i dostupno za sve podjednako. Ali dobro, moramo razumeti da država nema dovoljno para za to… Naravno da nema kada naši političari (počevši od Borisa Tadića, sada i Nikolića) troše ogromne pare samo na svoja “poslovna putovanja” (na kojima vode cele porodice, prijatelje i ostalo…). Na primer samo je jedno Tadićevo putovanje u Ameriku koštalo 6 360 000 dinara (ili po sadašnjem kursu 53 000 EVRA)…Takodje Nikolić na raspolaganju u budžetu ima 38miliona dinara na putovanja, ministarstvo spoljnih poslova 78miliona… I tako u nedogled, što je svakako previše… Pa predsednik Nikolić je samo na Kubu poveo ženu, bez ikakvog razloga i na to letovanje potrošio desetak hiljada evra (bilo je i tu par ordena). Sa tim parama bi se svakako mogao ublažiti problem obrazovanja, pogotovu vrtića, jer bi za te pare moglo da se izgradi gomila novih… Ali to se očigledno neće desiti u skorijoj budućnosti.

Dobro, sledeći korak je osnovna škola. U osnovnim školama je opet najveći problem budžet, kog naravno nikad dovoljno. Škole toliko nemaju para da ni najmanje stvari ne mogu da se poprave, i za to je potrebno mnogo godina (kao što su krovovi, prozori, fiskulturne sale…itd). Budžet osnovnih škola je toliki da može da pokrije samo plate profesora, koje su ionako premale, gde ljudi sa tolikim obrazovanjem i sa toliko godina provedenim u školstvu i usavršavanju moraju da rade za iste pare kao i neko ko pere sudove u nekom restoranu u Britaniji ili Nemačkoj (u nekim slučajevima čak i manje nego oni). To ne samo da je sramota, ali ajde opet možemo to opravdati sveopštim stanjem u državi kojanema para ni za šta… (bar takva opravdanja daje ministarstvo prosvete, da im vlada prosto ne daje dovoljno finansija). A i kako će, kad su svi tolko alavi na pare da neće da plate ni taksi a kamoli da pokušaju da ulažu pare u ono u šta treba… To se može videti na primeru skupštine, koja ne samo da je prazna, nego ih mi plaćamo da ništa ne rade, ali naravno da bi imali dobre satove, privatna vozila, policijske pratnje, stanove, kuće, restorane, kafane i ostalo u vrednosti miliona evra (verovatno i mnogo više, ali kako mi to da znamo kada je ta imovina prijavljena u poreskoj na imena baba, deda, tetaka i ostalih rodjaka koji to vredno čuvaju za njih). Jer zašto bi se te pare uložile u nešto korisno, kad je mnogo bolje imati sat ROLEX, od jedno 7-8 hiljada evra nego za te pare nabaviti osnovnu opremu za profesore (interaktivne table, markere…markere su profesori primorani da nabavljaju od sopstvenih para… jer jelte više nisi seljak ako imaš rolex i crna stakla na kolima, tako beše?

Sve to dovodi do manjka motivacije…kako kod profesora, tako i neposredno kod djaka. Zašto bi se djak trudio ako se profesor ne trudi oko njega, i naravno zašto bi se profesor trudio kada za taj trud nikada nпреузимање (1)eće biti nagradjen? Kako rešiti tu spiralu koja vuče ceo sistem dole? Jedino poboljšanjem obrazovanja može da se pokrene ova država… to se može videti na mnogim primerima u svetu, gde malo veća ulaganja u obrazovanju dovode do ogromnog povećanja BDP, kako po glavi stanovnika, tako i budžeta, što naravno dalje dovodi do novog i većeg novca koji se kasnije opet može uložiti dalje u mesta gde treba. Nema rešenja. Rešenje je nemoguće trenutno, jer je nemoguće promeniti mentalitet ljudi Srbije. Nemoguće je objasniti čoveku da ne treba da bude korumpiran, i da treba da se trudi, ne krade i ne vara. To je prosto ljudska narav… svako želi da ne radi, a da dobija pare.

Nijedan od problema se neće rešiti dok se ne poradi na efikasnosti samog sistema. U njemu ima previše zaposlenih, previše djaka, nedovoljno objekata… odelenja od po 35-40 djaka, što znači da za 45min profesor može u proseku da se posveti svakom djaku 1.3min… Da li je to dovoljno vremena? 1.3 minuta pažnje za svakog djaka? Koliko djaka uopšte može da dodje do svog izražaja i punog potencijala zbog toga? Sigurno nedovoljno… samim tim to vuče opet lanac reakcija gde zbog toga djak ne može da dobije dovoljno dobre ocene, kasnije ne može lično da napreduje, da upisuje željene škole. Nisu svi sposobni da nauče 15 predmeta kod kuće…svima nama treba malo i slobodnog vremena i malo života, a sa ovakvim sistemom od nečeg se mora odustati, jer vremena nema dovoljno. Djaci su pod velikim pritiskom sa svih strana, i jako im malo vremena ostaje da se bave vannastavnim aktivnostima ili nekim drugim stvarima koje ih stvarno zanimaju u životu. (po mom mišljenju mnogo je bitno čime se pojedinci bave van nastave jer im formalno obrazovanje može doneti samo limitirani napredak).

Sve to na kraju dovede do toga da ti djaci kada završe srpske škole, fakultete, postanu nekompetititvni na srpskom radnom tržištu. (o tome da godišnje ima mnogo više menadžera i ekonomista nego što je to zemlimages (2)ji potrebno dok nekih drugih zanimanja ima manjka). Ti će djaci onda tražiti svoju sreću negde drugde, i otići će iz zemlje… Kada bi naš školski sistem bio malo efikasniji, kada bi se malo više izbora dalo našoj deci dok su još mladi (u smislu da imaju sami izbor predmeta, da predmeta ne bude 15, da gradivo nije toliko sveobuhvatno i komplikovano, nešto slično Britanskom ili Nemačkom sistemu), što znači smanjiti broj predmeta, jer je prosto nelogično da jedna osoba može da se podjednako fokusira na 15 predmeta nedeljno… Dajući im šansu da sami izaberu mnogo ranije svoj put, ne samo da će im omogućiti da se na to fokusiraju, već će sistemu omogućiti da lakše plasira njih na tržište kasnije… Dakle osoba u Britaniji na primer, sa svojih 15 godina bira 5 predmeta koju je najviše zanimaju, te predmete temeljno radii na njih se svakodnevno fokusira, što ostavlja mnogo više prostora za vannastavne aktivnosti i ostalo…

Dakle u zaključku, nijedan se problem ne može rešiti dok se ne ubaci faktor para, a faktor para se neće ubaciti u skorije vreme jer para naravno nema… (bar na papiru) Dakle, mi treba da probamo ono što je u našoj mogućnosti, a to je da stvorimo pozitivnu situaciju u kojoj će se plasirati ideja da ljudi treba da se obrazuju i u tome podrže, da profesori treba da se trude, i da treba izvršiti pritisak na vlast da se fokus stavi na obrazovanje… Jer samo ako se poboljša sistem školstva, unapredi i učini efikasnim, možemo razmišljati o nekoj pozitivnijoj budućnosti…

S.D.

Degradacija društva

“Svaka generacija misli za sebe da je pametnija od one prije i mudrija od one koja je poslije.”

~ George Orwell, Poetry Quarterly (1945.)

George-Orwell-001

Ne sporeći neophodnost preispitivanja umotvorina čak i najvećih među najvećima, teško da će se naći čovjek dovoljno hrabar (ili ipak lud) da protivurječi riječima Džordža Orvela, velikog poznavaoca društva kao uopštene forme i raznih socijalnih i psiholoških fenomena koji se u istom odigravaju. Sa druge strane, činjenično stanje je da mi živimo u najboljem vremenu ikada, kada se u obzir uzme veliki broj najvažnijih aspekata ljudskog života. Današnje generacije posjeduju IQ veći od prethodnih (drugačija je kalibracija, današnjih 100 i 100 naših očeva nisu ista stvar). Svaki novi iskorak kada je u pitanju “količina” inteligencije je u jasnoj korelaciji sa dužim životom, boljim zdravljem, višim nivoom obrazovanja, kvalitetnijim društvenim odnosima, višim nivoom razumijevanja za druge, nižim stepenom kriminala… Koliko god se žalili na tu neku prolongiranu i kao vulkan probuđenu ekstenziju Hladong rata i konflikta između Amerike i Rusije u Ukrajini i sav haos na bliskom istoku, činjenica je da se trenutno vodi najmanji broj ratova ikad u istoriji čovečanstva, tj. bolje reći strada najmanje ljudi u jedinici vremena. Kada se stvari sagledaju iz ovog ugla, logično je zaključiti da ne možemo biti u boljoj poziciji nego što jesmo i da se ne treba žaliti jer, jelte, u prošlosti je bilo mnogo gore. Ipak, prostora za poboljšanje uvijek ima, iako smo daleko ispred onoga gdje smo nekada bili, kilometrima smo iza stanja koje se može smatrati prihvatljivim i društva koje možemo nazvati zdravim.

Koliko god da smo kao čovječanstvo prešli veliki put, može se reći da nam je vrijednost pomjeraja jednaka nuli. Koliko god da nas je napredak u aspektima navedenim iznad postavio daleko ispred bilo koje verzije društva u bilo kojoj tački vremena u prošlosti, odgurnuti smo nazad u koordinatni početak kada je u pitanju sistem moralnih vrijednosti i nivo svijesti društva. Ne želim da ovo zvuči kao kliše dobro poznat svakom ko ima babu ili dedu, gdje čokoladu “Galeb” i 10 earistotelura od penzije upakuju zajedno sa “kako se nekada dobro živjelo” i “današnja omladina je katastrofa, u moje vrijeme…” i sve zamotaju u “pješačio sam 15 kilometara uz brdo do škole i 15 kilometara nazad… isto uz brdo!” (ne pitajte kako je to moguće). Želim da izbjegnem propagiranje kvazimorala, ali moram pristati na rizik da tako ispadne ukoliko želim dati makar opštu dijagnozu bolesti koja je zahvatila naše društvo (tumor je u pitanju). Aristotel je govorio kako je svaka generacija drugačija od prethodne. Drugačiji smo u pozitivnom smislu u određenim segmentima (“u naše vrijeme bilo bombardovanje, a sad ni da se malo zapuškara!”), ali smo se promijenili i u negativnom. Činjenica je da je svaka nova generacija devijantnija za čitav red veličine od prethodne generacije. Količina izopačenosti i uvrnutosti raste eksponencijalno i prijeti da asimptotu pretvori u liniju sa kojom će se sjeći, dovodeći do opšteg haosa i devastacije našeg društva. Šta znači “devijantno”, “izopačeno”, “uvrnuto”, “nemoralno”? To sigurno jeste veoma relativno i teško za objasniti, ali opet ovdje ne govorimo o sivim moralnim zonama, već o crnim i bijelim, kojih ima nebrojano mnogo.

Naše društvo konstantno biva degradirano. Degradacija se može definisati kao poniženje – svođenje na niži stepen razvoja. Ukoliko u “noćnom provodu” možemo konstantno sresti oskudno odjevene osobe (veoma često maloljetne) koje su nerijetko pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci, i to možemo svrstati u degradaciju. Rijaliti programe gdje su glavne “zvijezde” takozvane “starlete” (veoma prežvakana tema je to definisanje pojma starleta, ali ja ću dati sebi za slobodu da to definišem kao viši stadijum u evoluciji prostutki) je degradacija. Pjevačice, ili kako se to moderno kaže “estradne umjetnice” (iako da bi nešto bilo umjetnost mora da ispunjava određene parametre, od kojih je jedan originalnost a 90%+ naših “umjetnika” uzima muziku od izvođača iz Bugarske, Mađarske, Izraela…) koje su na svojim nastupima odjevene nepristojno i čiji tekstovi propagiraju pogrešne moralne vrijednosti (“Ako pričaš da igrali smo žmurke/tvoje lomiće on ruke/moje platićeš mu greške/i nestašluke/Izgužvana svila, u krvi pet promila/ne pričaj da sam tebe ljubila” (prim. autoindexr), gdje se glorifikuje nasilje, prevara i alkoholizam). Zašto oni degradiraju naše društvo? Jasno je da utiču negativno na zajednicu u kojoj živimo. Konstantno bivamo bombardovani tim sadržajem, od malena. Ta muzika se pušta na radiju i na televiziji. Na bilbordima možemo vidjeti slike izvesnih “estradnih umjetnica” (vjerujem da bi stanovnici Afrike trebali jednu od njih da tuže) čije mrdanje pozadinom u jednom spotu može da zasjeni decenijski mukotrpan rad jednog gitariste koji baš i ne može dekolteom da sebe lansira na muzičko nebo. Jedna od njih, nazvana majkom Srbije (iako je Srbija iznjedrila jednu ženu poput Desanke Maksimović), je osuđivana za učešće u otmici, a opet skupi više ljudi na koncertu u Podgorici nego što nobelovac Vargas Ljosa uspije u istom tom gradu, u razmaku od mjesec dana.  I zašto bi onda jedna prosječna tinejdžerka bilo gdje u svijetu posegla za knjigom i obrazovala se, kada u svim medijima može vidjeti da se do novca i slave stiže dekolteom i prostitucijom? Na internet portalima i u tabloidima ta ista djevojčica može pročitati 50 vijesti o izvesnoj starleti (nju bi mogla Apple kompanija da tuži) koja priča o svom seksualnom iskustvu sa nekim fudbalerom za koje je bila plaćena, a nijedna vijest o, na primjer, Nikoli Radosavljeviću, mladom umjetniku koji se nedavno vratio sa Praškog kvadrijenala gdje je Srbiji donio izvanredne rezultate i koji je morao da pošalje otvoreno pismo medijima žaleći se kako niko u državi ne prepoznaje njegov rad. Ispiranje mozga mladih generacija se nastavlja. Pravi trenutak za onaj “šta je sa našom djecom?” kliše govor koji je, koliko god, jelte, bio kliše, ovdje neophodan. Jedan od aspekata odgovornosti prema društvu je i briga o budućim naraštajima.

Ipak, da bismo brinuli o budućim naraštajima, moramo i sami posjedovati određeni moralni kompas i sposobnost da razlikujemo dobro od lošeg. Tu dolazimo do jedne Platonove teorije: “Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin tiranske, a tako cine i sve ostale vlasti.” koji nam ukazuje na problem usklađivanja ličnih i opštih interesa, gdje bi lični interes ljudi na vlasti bio da njihov narod bude što zatupljeniji (da budu ovce, kako reče meni privatno veoma drag umjetnik Rambo Amadeus) i okupiran nekim stvarima koje nisu poboljšavanje života kako bi lakše dolazili do ekonomskog dobitka, a opšti interes jeste upravo to poboljšavanje života. Platon je vjerovao da se taj problem može riješiti dvostrukim dejstvom: jednim koje se odnosi na vaspitanje i obrazovanje mladih generacija, i drugim koje zahvata u konstituciju same drzave. S obzirom na to da politikolog nisam, opcija koja po mom mišljenju donosi više benefita i na ličnom in a širem planu jeste pozitivan uticaj na mlađe generacije, što silne starlete i estradne umjetnice nisu.

ByFfiBcCQAEA7gu

Da li nam je zaista dobro?

Fokus treba biti na pozitivnom primjeru i uticaju – svaki čovjek treba biti uzor. Podsticati mlađe generacije da se obrazuju, bave sportom i umjetnošću je krucijalna stvar, kako bismo stvorili kvalitetnije i zdravije društvo; na taj način bi podigli svijest ljudi i učinili da naše države funkcionišu efikasnije u, recimo, institucijalnom i ekonomskom aspektu, kreirajući tako bolje uslove za mlađe generacije što dolaze nakon mlađih generacija. Održivi razvoj, zaštita životne sredine, omogućiti novim naraštajima da žive u doslovno zdravijem okruženju. Ima mnogo načina kako da se brine o budućnosti i klincima koji dolaze. Osviješćeni, mladi i entuzijastični ljudi neće prestati sa pokušajima da društvo učine boljim i da obezbijede bolju budućnost mladima. Ako te ljude nazovemo slijepim idealistima i ako će oni potrošiti život na to i ne uspjeti, ne treba da žale. Za razliku od nekih, bar su pokušali. Neko će, na kraju, izvojevati pobjedu.

N.M. gost iz Crne Gore

I ti si zavisan od neta?

Veliki problem današnjice, sutrašnjice I vrlo verovatno nama dalje budućnosti, jeste zavisnost od društvenih mreža. Nekada bi to bila zavisnost od interneta, jer su 90% zavisnika od interneta, nekada zapravo bili gejmeri koji su ‘‘pikali wow’’ u kasne sate, zatvoreni u svojim sobama I zalepljeni za ekran toliko da nisu primećivali sve više rastuce djubre I11641634_1124405940908199_646870261_n smrad u svojoj sobi, koji obično provetre jednom u nikad, odnosno kada keva udje u sobu svog deteta I na stolici na kojoj je nekada sedeo njen sin, nadje stvorenje koje više lici na prljavog Gandalfa nego na nešto što je izašlo iz njene vagine. Elem, od 2010. pa do danas smanjio se broj zavisnika od igrica, ali je zato broj zavisnika od društvenih mreža porastao nemerljivim fizičkim veličinama. Čovek bi pomislio, kada na Fejsbuku vidi količinu ‘‘selfija’’, ručkova, slika na kojima dupeta I sisurine sevaju kao da se spremaju da budu u spotu Dare Bubamare (estradne umetnice narodnog porekla), da ima više zavisnica nego zavisnika. Dok, medjutim, medju osobama koji postaju zavisnici, najvise je muškaraca od 15 do 25 godina. Kako sam ja muškarac, koji ima od 15 do 25 godina, I koji je skoro postao zavisnik od Fejsbuka i socijalnih mreža, potvrdjujem ovu teoriju. Idemo dalje, slobodno možete da kažete da ste zavisnik od društvene mreže kada radite neke od ovih stvari:

1. Odete na ekskurziju u Beč ili Prag, I vratite se sa vise slika iz wc-a i autobusa, nego iz Beča ili Praga.

2. Slikate obroke I kacite na internet, očekujuci ili pohvale jer ste kuvar koji može da parira Dzemjiju Oliveru, ili jer ste seli u izvikani restoran I porucili nesto što niste sigurni šta je, pa tražite objašnjenje ili divljenje na fejsu.

3. Otišli ste na sahranu I viknuli : ‘‘Ajmo jedan sahrana selfie’’ (Da, nekih bolesnih ljudi ima).

4. Kada se probudite, ostavite higijenske navike po strani da udjete na brzinu na fejs, pranje zuba I umivanje moze da saceka. (Naravno, odradite i jedan jutarnji selfi, jer nas sve zanima kako izgledate kad ste načurel)

5. Napravite profil mladjem bratu/sestri koji vi koristite.(mladji brat i sestra to ne saznaju dok ne napune barem 11 godina, i vide da imaju 2 profila pod njihovim imenom).

6. Napravite profil kućnom ljubimcu, dalja napomena iz clana 5. je stvarno nepotrebna.

7. Cestitate rodjendan, članovima porodice koji nemaju fejs, na fejsu.

8. Kada izadjete u grad, više vremena provodite prikovani uz telefon čekajuci lajk, komentar, šer, modnog agenta, sedmicu na lotou, treci deo Half life-a (nesto malo i za gejmere).

9. Koristite telefon kada sednete da jedete, pa čorbu umesto u usta sipate u krilo.

10. Na fejsu imate više prijitelja koje ne poznajete nego ovih drugih.

11. Lajkujete svoje objave (sta nije u redu sa tobom?).

12. Mislite da vas niko ne voli, ukoliko vaša slika na profilu nema odredjen broj lajkova pa zbog toga padate u hronicnu depresiju.

13. Iz koje izadjete kada vam slika predje odredjen broj lajkova.

14. Cimate ljude iz svog okruženja da podele vaš novi tekst (ups).

15. Mislite da ako osoba koju ste upoznali nema fejs ili nesto slično tome onda sigurno ima psihicki poremecaj.

11667126_992032427503674_1816128159_n

Moje lično vidjenje je da, dok devojke traze potvrdu lepote, pažnju, sponozra ili prosto i jednostavno penis, muškarci na društvenim mrezama traže devojke. Konkretno ove koje traže penis (hehe Bili čiku?).

Pored toga, danas deca mnogo ranije počinju da prave fejs. Primera radi ja sam svoj profil napravio u osmom razredu osnovne skole, dok moj brat svoj nalog ima već u petom. I to je dobio dozvolu da napravi isti jer su njegovi drugari nalog već imali po godinu dana. Nije mi jasno koji roditelj dopušta detetu koje je maltene 2016. godište da napravi fejs. Iz kolevke na mrežu, sa mreže u kola, iz kola na penis. Vidite kako ova stvar utiče na mlade, ccc. (izvinjavam se na vulgarnosti).

Da bi osoba istinski bila zavisna od neke društvene mreže potrebno je da ima neke od simptoma kao što su snažna želja za upotrebom problematičnog sadržaja, kriza u nedostatku istog, porast tolerancije na problematičan sadržaj, zanemarivanje ostalih obaveza itd. Itd.

11655282_992032020837048_157787797_n

Lečenje, tačnije odvikavanje od fejsa, tvitera ili insta-grama nije isto kao odvikavanje od na primer heroina. Osoba zavisna od društvene mreže u instituciji za odvikavanje od interneta (da, takve institucije stvarno postoje) može da koristi računar, ali ne moze da koristi problematičan sadržaj. Dok osoba zavisna od heroina neće dobiti koks umesto toga, jbg, težak život.

Objektivno, tačno je da društvene mreže imaju veoma praktičnu primenu, olakšano održavanje kontakta sa tetkom iz Amerike ili efikasno uhodjenje Tamare iz II/2. Svakako mesto za upoznavanje novih ljudi (Srba, Bili Čika, Kačavenda) ili za bavljenje različitim hobijima kao što je igranje igrica na fejsu (farmvill, zinga poker), ili opet uhodjene Tamare iz II/2.

Osoba koja najčešće primećuje zavisnost jeste majka. Čak I kada je u pitanju odrasli muškarac koji ima ženu, njegovu zavisnost će pre primetiti majka nego njegova žena, verovatno njegova žena radi i čuva decu dok ovaj uhodi maloletnice. Takodje je majka ta koja primećuje zavisnost kod mladjih korisnika, što zbog zanemarivanja drugih obaveza njenog deteta, što zbog toga što joj dete ima podočnjake gore od Čarli Šina.

Ipak, uz pravo vaspitanje i usmeravanje roditelja, dete će lako steći naviku da koristi internet, pa i društvene mreže, pre svega kao izvor informacije.

U suprotnom dete će doći do stadijuma u kojem zanemaruje higijenu, obaveze i ljude koji ga okružuju. E sad, pošto nama, tj. mojoj generaciji nema spasa (okej, ne znam za vas, prevashodno mislim na sebe i neke osobe iz svog okruženja), možemo bar da znamo kako da pridjemo ovom problemu kada se sa njim susretnu naša deca. Ako se ne desi svo ono Matrix ili terminator sranje.

V.P.

Zvuk tišine

quote-the-city-sleeps-and-the-country-sleeps-the-living-sleep-for-their-time-the-dead-sleep-for-their-walt-whitman-355157

Srbija žmuri: „5, 10, 15, 20, 25,…, 90, 95, 100! Spremni ili ne, polazim!“, uzviknu ona i krenu u potragu za svojim željama i ambicijama. One su se dobro skrile, otišle su do najbliže škole, bolnice, muzeja, pozorišta, biblioteke, sportske hale, na mestima gde ih Srbija sigurno ne bi tražila. A i te želje i ambicije, bezobraznici jedni, čame po haustorima, podrumima i tavanima. Možeš li, dragi čitaoče, da zamisliš kako izgleda najzapušteniji deo opustošene ustanove?

Odlučno je Srbija koračala i pažljivo se prikradala iza uglova, ne bi li pronašla svoje želje i ambicije. Međutim, nakon svega nekoliko minuta njenog istraživanja, pala joj je na pamet briljantna ideja – ako ona žmuri, a svi drugi se kriju, onda, kako bi neko od skrivača nadmudrio Srbiju, on mora da dodje do mesta gde se žmuri, a ukoliko ga Srbija vidi pre nego što on obezbedi svoj žmurački imunitet, jednostavno ga zapljune i pobedi u igri. Diveći se sopstvenoj genijalnosti, Srbija sede pored mesta žmurenja, navali se na susedni zid i zadovoljno se osmehnu.

5

Sati su prolazili, a Srbija nije osetila ni šum, ničeg specifičnog nije bilo na vidiku, a polako se smrkavalo. Odjednom je samouvereno lice države, postalo uplašeno, bledo, njeni pokreti su bili tromi, bila je umorna od čekanja i tužna jer, očigledno, želje i ambicije ne vide igru isto kao i Srbija. Naljuti se bastion nacije i poče da viče: „Odmah da ste se pokazali gde ste! Treba da vas je sramota što se krijete od mene! Ja moram da pobedim i vi to dobro znate! Zato vam je napametnije da se predate i izbegnete potencijalne nemile posledice!“, grubo je govorila Srbija, ali odgovora nije bilo. Samo se poneka ptica iznenadila naglim prekidom mirnog ambijenta i odletela u spokojnije krajeve. Kiptela je od besa Srbija jer nije mogla da poveruje da su joj želje i ambicije otkazale poslušnost. Ona beskompromisno jurnu u noć i stade gnevno urlati za svojim ciljevima: „Bolji životni standarde! Nova radna mesta! Intelektualna elito! Budžetni suficite! Uspešna državna preduzeća! Pozitivni trgovinski bilanse! Pa zašto niko neće da mi se javi?!“, ridala je Srbija kroz grad, a pri tome je ispitivala otiske svojih želja i ambicija, pokušavala da dokuči njihov miris i tragala za njihovim sjajem raspršenim u vazduhu.

Istrošena i iscrpljena, Srbija leže na klupu u parku i momentalno zaspa. U snu, ona vidi oglas – „Traži se kapetan najvećeg evropskog broda. Zainteresovani neka se prijave na konkurs.“ Oduševljena nam država, brže-bolje popuni formular i priloži svoj CV. Nekoliko dana kasnije, pozovu je na razgovor za posao i saopšte joj da ona nema kvalitete da vodi morskog giganta i da sa ovoliko mrlja u biografiji može jedino da bude veslač broda. Srbija beše blago razočarana, ali bez razmišljanja prihvati dodeljenu funkciju i poče da se hvali na sve strane kako zaradjuje na najvećem evropskom brodu. Ta plata je bila mizerna, Srbija je bila izrabljivana, predstavljala je otelotvorenje iskorišćenog radnika, slabo se hranila, skoro da nije imala godišnji odmor i ponekad je razmatrala mogućnost da odustane i vrati se kući. Ali svaki put kad bi analizirala svoju situaciju, kapetan je primećivao njenu sumnju u svoj položaj i pričao joj o unapredjenju, kako je vidi za svog naslednika, kako će joj dati povišicu, a Srbija u trenutku zaboravi svoje probleme i veslala bi još jače ka boljoj budućnosti.Godine su prolazile, a država je iznemogla; ruke joj se osušile, stigla je starost, sve češće je bolesna i nesposobna da pruži uslugu za koju se dobrovoljno prijavila. Za kapetana su Srbijine brige nevažne, on je okrutan i beskrupulozan, preti državi da će je baciti u vodu ako se ona hitno ne popravi i ne pokaže bolje rezultate. Nije Srbija bila jedini veslač koji je bio malaksao, skoro svi zaposleni su podjednako patili, ali niko nije skupio hrabrosti da se obrati kapetanu i da zatraži pomoć.

pler 2010 splav meduze srbija eu titanik davljenik

Jedne noći brod je pristao u luku radi robne razmene nekih dobara, a Srbija je upravo tu videla izlaz i šansu za oslobodjenje. Išunjala se nečujno i spustila konopcem do kopna. Trčala je koliko su je noge nosile, želeći da što pre nestane iz vidokruga posade. Ipak, kapetan ju je ugledao i naredio da je uhvate živu i donesu da joj sam presudi. Država je na kolenima, moli za novu priliku za dokazivanje, a kapetan, pun srdžbe, naredi, kao što mornarski običaji nalažu, da ona hoda po dasci. Srbija je nosila maramu preko očiju i gotovo naga putovala u svoj sunovrat. Pošto niko od kolega nije hteo da joj presudi, kapetan je snažno gurnu i ona polete u duboku vodu. Vezanih ruku nije mogla da pliva, već je samo tonula u beskraj. Davila se postepeno, bilo joj je mučno, a u glavi joj je prolazila slika onog oglasa koji ju je doveo do sadašnje situacije.

Iznenada, Srbija se probudi i obasja je Sunce novog dana. Okruženje joj je bilo neobično, svud oko nje se deca igraju, smeju i pevaju. Setila se kako je završila ovde i trkom se vratila na mesto žmurenja. Očekivala je da će je tamo sačekati njene želje i ambicije, a ugledala je stotine hiljada ljudi kako ćute, stoje i nešto isčekuju. Upita ih Srbija: „Ko ste vi? Zar ne bi trebalo da sada vidim svoje želje i ambicije, meni nije problem da priznam poraz, shvatila sam svoje greške. Preklinjem vas, nemojte više da ćutite, recite mi bilo šta, makar opsovali. Pa zašto me ignorišete?“.

„Nisi zaslužila da ti se jave“, čuo se nežni glas iz mase. Progovorilo je jedno dete medju njima i izborilo se da samo izadje pred državu i predstavlja sve njih. „Glavni problem je što ih ne prepoznaješ. Ovo su tvoje želje i ambicije. Gradjani Srbije i svi Srbi van nje. LJUDI. Jedino oni ti mogu doneti sve što želiš i o čemu maštaš. To su naučnici, umetnici, sportisti, radnici, mali preduzetnici, državni službenici, penzioneri, studenti, srednjoškolci i ja, dete i svi moji drugari. Mi bez tebe možemo, ali ti bez nas ne. Mi smo ti neophodni.

Alexander+the+great+wake+up+_4d8dbd11e88560ea6b340b19a1826317

Ti se sinoć nisi usudila ni da pomisliš da ih tražiš na poslu i zato se svako od ovih ljudi krio u svom radnom okruženju nadajući se da ćeš ga posetiti i čuti sa čime sve kuburi. Jer oni više nikako ne smeju da žmure! Oni moraju da gledaju i to širom otvorenih očiju, ne mogu da čekaju već da izgaraju za svoje porodice i sebe. Ne treba da tolerišu laž, glupost i nepravdu, a ako im ti kao država u kojoj žive samo to omogućavaš, onda nema razgovora. Čuje se samo zvuk tišine, one koja tera čoveka da se preispituje i proveri svoje postupke. Ti si Srbijo iz onog sna nešto mogla i da naučiš. Ne treba da se dodvoravaš kapetanu, već da se ujediniš sa drugim veslačima. Oni su ti saradnici i samo zajedno možete da se izborite za boljitak.

I zato mi ovde stojimo kao jedan. Kao bedem. Ispred tvoje kuće i tvog praga. Nećemo ti dozvoliti da udješ dok ne raščistimo račune. Ali mi te nećemo baciti u vodu. Mi smo tvoji i ti si naša, a ako smo složni i istrajni, mnogo smo jači nego kad smo sami. Ja, dete, sam tvoja najvrednija imovina. A ti, Srbijo, pazi da li ćeš da me prodaš.“

Država nije smela da pogleda gradjane od stida. Nije imala gde da pobegne, ne zato što je bila opkoljena već zato što je shvatila gde greši. Ona će prestati da tone, samo ako se probudi. Ali ona sama ne zna da navije alarm. Zato smo tu mi čitaoče, ti i ja, ne da rušimo grad, pravimo stranku ili frakciju, već da stvaramo akciju. Da gradimo svoj mikrosvet i da svojim primerom opomenemo Srbiju koliko smo joj važni. A jesmo.

M.R. (Fantom Slobode)

Svetski, a naši!

Kada ste poslednji put ustali u 6 ujutro da bi pogledali neku utakmicu? Evo ja ću vam reći, ako ste malo stariji možda ste par puta ustali da gledate Peđu Stojakovića i Vladeta Divca u NBA, a ako ste mlađi, verovatno nikada! I kako to da se sada pola Srbije budi u NEDELJU dok se sunce jedva nazire koliko je rano? Vrlo jednostavno, svi žele da vide magiju koju proizvode naši mladi fudbaleri. Oni su se odužili, kako se to kaže, za sve pare. A ima još da se igra! Preostaje im polufinalna utakmica protiv Malija, a nadamo se i finalna.

Počeli su tiho, izgubili su od vršnjaka iz Urugvaja minimalnim rezultatom (1:0), i tada smo mislili da bi ogroman uspeh bio sam prolazak grupe. Momci nisu izgubili ni duh, kao ni motivaciju i ušli su u seriju od četiri pobede, od koje su dve bile na produžetke. Redom su padali pred Orlićima: Mali, Meksiko, Mađarska i SAD. I eto, sada smo na pragu velikog podviga koji bi stavio sada već zaboravljenu Srbiju opet na fudbalsku mapu.

11212476_10205170764527885_540147556_n

Ali ne zaboravimo kako je sve počelo. Razočarani još jednim neuspehom naše A reprezentacije u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo 2012. godine i veoma loš početak u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo 2014. niko od navijača nije obraćao pažnju na ono nešto što se sprema u mlađim kategorijama naših reprezentativnih selekcija. Malo ljudi se pozabavilo mlađim kategorijama, a što bi kada ni oni nisu do izvesnog vremena bili na poželjnom nivou? U tom trenutku se desila, sada već nezaboravna 2013, u kojoj su naši omladinci pokorili veliku Evropu i u stilu osvojili evropsko prvenstvo u Litvaniji. Cela nacija je opet bila ponosna, dugo nismo u fudbalu osvojili tako značajno prvenstvo. A i sami se sećate vašeg osmeha na licu kada je sudija proglasio kraj meča protiv Francuza i na taj način promovisao Srbiju u evropskog šampiona!

Mislili smo svi da su tada dostigli granice, potajno bi se poneko nadao da smo u stanju da prođemo „grupu smrti“, ali tu smo se već svi zaustavljali. Ipak, na našu sreću, svi smo morali da se ispravimo posle čudesnih partija naših Orlića na Mundijalitu koji se trenutno održava na „kraju sveta“ na dalekom Novom Zelandu. Prosto očarali su nas! Konačno nam je neko vratio veru u fudbalski uspeh i davno izgubljeni ponos! Srbija ponovo ima tim, Srbija ponovo ima „zlatnu generaciju“, Srbije će se ponovo plašiti i najveće sile ovoga sporta!

Osim rezultata, jedna očigledna stvar koju sam primetio je da ovi momci (za razliku od kolega iz A reprezentacije) žive jedan za drugoga. Evo primera: Andrija Živković se kreće sam ka golu protivnika, dok mu se po sredini otvara saigrač koji je u relativno dobroj poziciji. Andrija se odlučuje za šut i promašuje, i istog trenutka se okreće prema sredini i izgovara: ’Izvini molim te!’ Ovo možda ne bi bilo čudno u Argentini, Španiji, Nemačkoj itd. Ali sa obziom da smo navikli na splavare i manekene ovo je pravi dokaz timskog duha!

Nadamo se da će u budućnosti ostati pametni i pokušati da izbegnu nesportsko ponašanje, noćni život i ostale stvari koje ih mogu sprečiti da postignu najveće uspehe. Što se mene tiče, ne bi mi smetalo ni da (pošto smo već ispali iz kvalifikacija za EURO 2016) raspustimo celu seniorsku reprezentaciju i pustimo ’decu’ da igraju fudbal. Oni jedini osećaju odgovornost NACIONALNOG dresa, grizu, kidaju i ne predaju se, nikada! Isto tako mislimo kako bi bilo prikladno, ako ne i više od toga, da im se priredi doček na čuvenoj Terasi (šta god uradili u narednim utakmicama), time bi im pokazali koliko ih ljudi prati i da ih bezrezervno podržavamo kako god igrali, a oni će videti da se uloženi trud ceni i dobiće dodatnu motivaciju za naredna takmičenja.

11535434_10205170764687889_1343634952_o

Za kraj, evo spiska svih igrača koji predstavljaju Srbiju na Svetskom Prvenstvu na Novom Zelandu, čisto da znate ko su pravi reprezentativci i ko zaslužuje naše poštovanje: Predrag Rajković, Milan Gajić, Nemanja Antonov, Saša Zdjelar, Miloš Veljković, Srđan Babić, Ivan Šaponjić, Nemanja Maksimović, Staniša Mandić, Mijat Gaćinović, Andrija Živković, Filip Manojlović, Stefan Milošević, Vukašin Jovanović, Miladin Stevanović, Marko Grujić, Radovan Pankov, Filip Janković, Stefan Ilić, Sergej i Vanja Milinković-Savić.

Još jednom veliko HVALA Veljku Paunoviću i njegovim igračima, i puno sreće u polufinalu, i mogućem finalu! Šta god uradili, vi ste naši heroji! Samo hrabro u nove pobede! Srbija je ponosna!

A.T.

Quo vadis Serbia?

U našoj zemlji Srbiji se sve naizgled menja. Donosimo nove zakone, menjamo stare, usvajamo nove predloge budžeta, preduzimamo nove mere za oporavak privrede, formiramo nove radne grupe, biramo nove vade, direktore, programe rada… U ovoj najezdi novotarija nekako većina razloga njihovog donošenja I usvajanja ostaje skoro nepromenjena. Stari trend rasta državnog duga i dalje ostaje sličan, u državi se I dalje živi loše, a mi – narod, kao I toliko puta ranije strepimo pred našom budućnošću. U čemu je zapravo problem?

81343-71916Dok vlada tvrdi da živimo dobro i da ćemo živeti još bolje, primećujem da se moja percepcija realnosti skoro u potpunosti ne podudara s ovom. Ono što zapravo još više zabrinjava jeste to da oni malo realističniji za naizgled bezizlaznu državnu kao i društvenu situaciju optužuju jedino vlast. Veruju da su oni loš proizvod režima, koji je konačan i nepromenjiv, i da će nova serija – nova generacija, promenom proizvođača biti možda bolja. Ne žele da prihvate da je zapravo vlast produkt društva, da je vlada odraz zemlje koju predstavlja i vodi. Ne preuzimaju odgovornost na sebe.

Ne volimo da radimo, niti shvatamo zašto je to loše. Ne ulažemo nikakav napor ako ne moramo. Istrajni smo jedino u inatu. Stalno iščekujemo nekakvog mesiju koji će rešiti sve naše probleme umesto nas samih. Takvim stavom planovi uvek ostaju neispunjeni, želje neostvarene, a mi večito nezadovoljni, ali svakako ne sobom, već svima drugima.

Ima mnogo onih koji za sebe tvrde da su Srbi. Srbiju nazivaju svojom, hvale se srpskom prošlošću, srpskim ratnicima i bitkama. Ali, pravo pitanje je mogu li se pohvaliti sobom.

Kada sa velikih reči i, čini mi se, nepotrebno komplikovanih rečenica treba preći na dela, onda je ljudi nekako sve manje. Čekaju da neko drugi krene prvi, napravi prvi korak, ali ne samo prvi već i drugi, i treći, čekaju da on odmaršira do kraja, stigne do cilja da bi onda, ako je ikako moguće pokuvao i njih ili, još bolje, preneo ih na svojim leđima do odredišta. A šta ako taj neko ne može ili jednostavno ne želi? Šta „veliki Srbin“ radi tada? Taj, pomenuti Srbin, onda pokušava da oteža ovome što je uspeo koliko god moze – da mu nađe ma kakvu manu kako bi ga obezvredio, izdigao sebe, okrenuo društvo protiv ovog usamljenika koji se bavi samo svojim životom I gleda sopstvenu I dobrobit svoje porodice.

Ovakvo razmišljanje i ponašanje u korenu saseca čak i najobjektivnije šanse za napredak. Društvo je postalo zatvoreno. Ne prihvatamo ništa novo. Ne smemo da menjamo sebe i ne osećamo ni najmanju potrebu za promenom bilo čega. Strepimo od promene – ona je nepoželjni stranac koji tiho kuca na vratima koja vode u vedriju budućnost, a mi je izgleda ne želimo.

rays-of-light-shining-throug-dark-cS vremena na vreme u toj beskrajnoj tami neko zasija i pokuša da podeli sopstvenu svetlost s drugima, ali se u beskrajnom mraku njegov žar gubi. Na kraju, šta je jedna šibica u moru tmine? Kakvu ona razliku može da napravi? Vera i nada nas napuštaju i zvezde odlaze sa našeg neba. Sijaju u tuđim sazvežđima, razvijaju tuđe države, grade tuđe nacije, dok Srbija lagano tone. I sada se pitamo kako i zašto sve to? Zar smo mi krivi? Jesmo. I te kako. Kriva je naša lenjost. Ne trudimo se, ne osećamo i ne vidimo neposrednu korist i rezultat našeg rada, te mislimo da je život samo onakav kakav je, pa ga onda, valjda, nema ni svrhe menjati.

Krajnje je vreme da se osvestimo. Promena papira, zakona ili jednog čoveka ne može promeniti Srbiju. Srbija je mozaik svih naših života i nju činimo svi mi. I upravo mi i možemo da je promenimo – ali tako što ćemo prvo promeniti sebe. Treba da radimo.

B.Š.